Радагост  често се назива и Радегаст – то је Бог који је био познат по гостопримству, помаже у трговини и доноси богату жетву. Према стручњацима, Радагост је једно од Световитових интерпретација. Бог је изгледао врло занимљиво – млади полуголи младић са животињским симболима и наоружан секиром. Често су војници обожавали Радагоста као милитантног Бога, а не као бога живота и богатства. Али Бог се не може назвати злим, он је помогао у трговини и дипломатији. Врло често су стари Словени Радагоста сматрали оличењем доброте и отворености. Археолози потврђују да је на територијама где су живели стари Славени било много светишта Радогосту, што сведочи о његовој части и поштовању према њему.

Радагост је био врховно божанство града Ретре. Ретари су били словенски род који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе у Либечком заливу. Данас је словенски живаљ скоро потпуно нестао са тих простора, са изузетком Лужичких Срба. Други назив за Ретру био је Радгошће, назив очигледно изведен из имена бога Радгоста. У Радгошћу, односно Ретри, налазио се храм овог божанства саграђен од дрвета, предивно осликан споља и изнутра. Храм је стајао на основама које су подсећале на рогове, а на ове рогате формације качили су се многи предмети који би омогућавали заштиту храму, између осталог и прави животињски рогови. Адам Бременски описује Радгостов кип кој се налазио у храму као величанствену конструкцију прекривену златом на постољу од пурпура. Сам кип је вероватно био саграђен од дрвета као што је то случај  са осталим киповима словенских богова. У Радгостов храм долазили су Словени из осталих племена због чега су Ретари били веома поносни. Испред Радгостовог храма се трговало, а унутар храма вршило се прорицање. Прорицање се вршило на следећи начин: свештеници би прво избушили рупе у земљи, потом би тумачили облике које би ископана земља формирала, а затим би у храм био пуштен „зелени коњ”. Овај коњ био је сасвим обичан коњ који је за сврхе прорицања био прекривен травом. У зависности од тога где би коњ газио тумачила би се воља Богова. Радгостов храм био је саграђен 1000. године а спаљен 1066. године од стране католика.
     Радгост се, као и неки други словенски Богови, представљао са више глава, дакле, био је поликефалан. Једна његова глава била је људска, а друга лавља. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су лавови нестали са словенске територије још у доба Александра Македонског. Као и свако словенско божанство и Радгост је имао ратничке атрибуте. У једној његовој руци била је секира а у другој, пак, хлеб и со. Шта нам говоре ови атрибути? Хлеб и со представљају симбол добродошлице у словенским земљама, па тако можемо закључити да је Радгост Бог гостопримства. И његово име говори о томе – Радгост је рад гост, односно, драг гост, гост кога домаћин радо угошћује. Треба нагласити да је гостопримство позната особина словенских народа која од њих чини пријатне и добродушње људе који свом госту неће ускратити ни храну ни кревет. Словени су увек били добри домаћини што се и дан-данас огледа у феномену слава – празнику посвећеном одређеном хришћанском свецу који представља заштитника породице. Светац чија се слава слави заправо је трансформисани пагански домовој, односно, предак коме су остављане жртве у храни и пићу. За време Слава домаћин се увек труди да угоди гостима па постоје и случајеви да славе и прославе код Словена трају данима. Чак је и Радгостова секира била симбол гостопримства – она је била оружје којим би домаћин штитио свог госта у случају напада. Осим што је Бог гостропримства, Радгост је и Бог весеља. Он је био везан за вино због чега су га славили винари. Поменуте особине Радгоста биле су разлог због чега је овом божанству био посвећен онај период у години у коме су Словени најчешће нешто славили. То је био зимски период године који се и дан-данас сматра добом прослава.